Da li u svom bliskom okruženju imate osobu koja je neverovatno inteligentna, obrazovana, prepuna znanja, načitana, elokventna, duhovita, ukratko – nesumnjivi intelektualac, a opet, svako malo vas ta ista osoba šokira svojim neinteligentnim zaključcima? (Dosta sam se suzdržavala kod poslednje dve reči.)
Ukoliko nemate, da vam kažem, pravi ste srećnici.
Jer – od ovoga mož’ se poludi.
Ovde duboko udahnem. Pa izdahnem. Pa kažem… Moja najbolja drugarica. Pa opet udahnem.
Ta, u svakom smislu, simpatična osoba uglavnom radi od kuće, ali jednom u nedelju-dve ode fizički na posao. Jednom takvom prilikom, izašla je ispred zgrade kompanije da zapali cigaretu i srela kolegu koji je već pušio. Pročavrljali malo, i on joj rekao da je oduševljen njenim parfemom. Ona mu se zahvalila i čak pomenula brend tog parfema.
Nekoliko sati kasnije, kad je već stigla kući, na službeni telefon koji odmah očitava puna imena i prezimena zaposlenih, stigla je poruka od kolege, sledeće sadržine:
„Baš sam pod utiskom zbog tvog parfema. Koji si rekla da je njegov naziv?“
Na šta je ona odgovorila sledeće:
„Izvini, ali ja ne znam ko si ti. Vidim ovo tvoje ime i prezime ali ne znam ko je osoba koja me to pita.“
Ne moram nikad da upoznam tog dečka, ali zaista gajim najdublje saosećanje za njegovo mrdanje u mozgu kad je to pročitao, jer ona to meni radi nonstop. Takvih situacija imamo na dnevnom nivou.
Zašto se to dešava?
Pa, rekla bih da njena logika nije kao logika drugih ljudi.
Npr. imate ponuđene brojeve 2 i 2, i neko vas pita da kažete koliki je njihov zbir.
Bilo koja osoba bi rezonovala: 2 i 2 je 4. Zbir je 4.
Ali ne i ona.
Ona bi znala da je broj 2 prvi prost broj i parni broj, da je on osnova brojnog sistema koji se zove binarni, možda ponešto i o desetičnom brojnom sistemu, dalje da je to kvadratni koren broja 4. Onda bi vam i o broju 4 rekla štošta, npr. da leptiri imaju 4 krila ili ljudi 4 krvne grupe. Pa uzgred ko iz njene porodice ima koju krvnu grupu i kako se to meša i utiče na boju očiju recimo. Onda bi krenula sa 4 na kvadrat. Čudnim putevima bi došla do broja 96, ali ne, ne bi razumela pitanje: koliko je 2 i 2. To jest, ne biste dobili tačan odgovor. Nije isključeno da vas još ne bi uvukla i u neku dalju priču o broju 96 iz koje sigurno ne biste mogli lako da se iskobeljate. Ali bi makar to uradila sa mnogo humora i anegdota uzgred i smejali biste se sve vreme. Bilo kako bilo – ne, tačan odgovor ne biste dobili, jer tako prosta pitanja su ispod njenih nivoa razmišljanja.
Naravno, pomenuti kolega je ne poznaje dobro, i nije ni čudo što je napisao:
„Tačno se videlo da si umišljena.“
Naravno, dok sam slušala priču i ja sam se iznervirala kako nije znala da je on, a ona kaže:
„Pa nisam znala jer retko idem na posao i ne poznajem mnogo kolega lično.“
Opet ja, koja sam se zavetovala da ću ipak pokušavati da probudim taj deo njenog mozga za lake zadatke, pitam je:
„Ali koliko ljudi ti je tog dana reklo da imaš lep parfem? Pa on je to bio, to mu je bio izgovor da se javi.“
Kaže:
„Ne znam, nisam razmišljala o tome.“
E sad, da se ovo ne bi pretvorilo samo u opanjkavanje drugarice po internetu, i to stvarima koje sam joj i uživo rekla, evo i jedne u kojoj sam glavni subjekat ja.
Ima jedna anegdota iz moje porodice koja je stara skoro 20 godina, ali često nalazi primenu i dan danas.
Dok sam ja bila na studijama, moji roditelji su u dedinoj kući zamenili pod. Uklonili stari parket i stavili novi. I ništa više osim toga nisu menjali.
Sledećeg vikenda sam se ja vratila iz Beograda i išli smo tamo da provedemo vreme i ostali da i ručamo. Odlično se sećam ukusa pljeskavica koje je mama pržila, i koje smo jeli uz paradajz sa crnim lukom. Mmm (a pišem ovaj tekst punog stomaka). Ukratko, uživala sam u ručku, kad mi se nešto učinilo. Taj dedin trpezarijski sto mi je bio nekako previše nizak. Pogledam, sto je isti, stolice su iste, ali nekako mi je niže. Poriv da smesta utvrdim šta se desilo sa stolom naterao me je da naglo prestanem da žvaćem i izjavim upitnim tonom:
„Ovaj sto je sad nekako niži.“
Tata i brat, koji su takođe uživali u tom ručku, pokušali su da me ignorišu.
Ali ja sam povremeno – stenica, pa sam nastavila kao da su gluvi, iako smo svi u maloj prostoriji i za istim stolom.
„Kažem, ovaj sto je nekako niži.“
Tata je ipak uzeo vazduha između zalogaja i rekao:
„Nije sto niži. Jedi.“
Kad sam već zadobila pažnju i pored onakvih pljeskavica, htela sam odmah da dokažem teoriju i rekla:
„Ma kako nije? Niži je jer ste stavili sad ovaj viši pod.“
Tad je tata već prestao da jede, i rezignirano, potpuno pomireno sa sudbinom, rekao na leskovačkom:
„Da nisi moja, rek’o bi da nema potupa.“
Što bi značilo – gluplja.
Ja sam se naravno tad previše smejala tom izrazu i nikako ga nisam našla uvredljivim, jer to je tata – on me voli, ali stvari imenuje bez okolišanja. Možda je upravo taj smeh koji me je preplavio, povezao u mom mozgu fakat da sto ne postane niži onda kada pod postane viši. U svakom slučaju, imala sam aaaaahhhhaaaaaa momenat.
Sinoć sam ponovo priredila slično logičko povezivanje, s tim što sam na kraju logike došla do nekog benefita za sebe. Nakon prosvetljujućeg momenta u kojem sam shvatila da moja logika ipak „neće niđe“, bila sam srećna što sam pročitala nešto o ovom fenomenu i ushićeno rekla mužu da se to zove: ZAMKA INTELIGENCIJE. Pogledao me je i rekao: „Mhm. Eh, da su moji jedini problemi te tvoje zamke inteligencije.“
Ali barem nije izveo isti zaključak kao tata.
