U stanu koji izdajem stanuje ista devojka 3.5 godine. Zvala me je da otkaže. Kaže da ide kod momka – živeće zajedno.
Pratila sam tu vezu još od prvih simpatisanja. Znam da će se i udati za njega.
Ja sam stanovala u tom stanu 13 godina. Dok ga nisam otkazala. Samoj sebi. Otišla sam kod momka – da živimo zajedno.
Pratila sam našu vezu još od prvih simpatisanja. Znala sam da ću se i udati za njega.
Po preporuci se javila jedna devojka od 26-27 godina da se raspita o svom boravku tu. Ispričam joj istoriju stana i funfact kako je udao nas dve od dve, i ona odmah ushićeno kaže:
„Jao, moraš me primiti da tu živim, ja nemam ni dečka!“
Njeno ushićenje, pomešano sa panikom, nije moglo da ne evocira uspomene na mene iz tog perioda.
1. Konfuzija
Naime, otkad sam sa 15-16 godina počela da izlazim sa “momcima” (iz ove perspektive to nisu momci nego deca) naravno, pokušavala sam da imam dečka. Da se u nekog zaljubim, da se on u mene zaljubi i da mi bude dečko.
I zaljubljivala sam se, naravno, ihahaj.
I zaljubljivali se u mene, ohoho.
Ali ovo treće mi nekako baš i nije išlo.
Ajde sto nije išlo pre dvadesete godine, pa i rano je bilo baš za neku sad veliku vezu.
Nego što nije išlo ni od 20. do 25. godine.
A zamislite frustraciju kad ne ide ni od 25. do 30. godine!
A kako to “nije išlo”, pitate se vi.
Pa lepo. Nikako.
Muvanje ko muvanje, to je išlo dobro. Ja zgodna, ljupka, nasmejana, bacim oko na simpatičnog dečka koji vice versa bacio oko na mene i mi se smuvamo.
Izađemo 4-5-6 puta i sve super. Ali već oko 7. izlaska, što bi rekao Petar Božović u onom filmu, stvar kreće da se lomi. „Il’ se obesiš il’ nastaviš dalje.“
Ovo obesiš bi u mom slučaju bila metafora za “prekidamo ovo, ne ide nam”.
Bilo je par situacija “nastavljamo dalje” ali one su bile mučenje, inaćenje, guranje kamena uz brdo i samo su izuzeci koji potvrđuju razrađeno pravilo o prekidanju.
Naime, posle samo tih nekoliko izlazaka, mene krene da guši jedno osećanje koje je toliko snažno i za mene neizdrživo.
Pazite sad koje:
Ovaj dečko mene ne voli.
Ili alternativno.
Ovog dečka ne volim.
Da ga malo analiziram:
Osoba od koje očekujem da me voli mi je još uvek toliko strana da je u mislima zovem “ovaj dečko”.
Od osobe koja mi je toliko strana, i kojoj sam naravno i ja jednako strana, očekujem da me – voli.
I na kraju, o osobi koja mi je strana ali od koje, nasuprot tome, očekujem da me voli, zaključujem da me – ne voli. Tek tako, posle nekoliko dejtova.
Da li je potrebno da ovde usput kažem koliko je moja mama, kao što bi svaka mama, čupala kose zbog ovih mojih utabanih paterna?
A da, da ne zaboravim da istaknem kako sam ja svaku ovu “vezu” koju sam “obesila” – isplakala, oplakala, propatila i propisno zalila sa nekoliko čaša pića koje mi je u tom trenutku bilo zabavno da pijem. Već zavisno od doba godine. Nekad kuvanim vinom, nekad koktelima, nekad martinijem, a jednom čak, u nedostatku đusa, potpuno jedinstvenom i nepreporučljivom votka – cedevitom.
A kako me je, tačno, ova potencijalna podstanarka podsetila na mene iz njenih godina?
2. Osvešćivanje
Ja sam, naime, razloge svoje “nesreće u ljubavi” tražila u svemu i svima okolo, ni na trenutak se ne setivši da možda treba da ih potražim u sebi.
Naravno da sam znala da ponavljanjem iste radnje neću dobiti drugačiji ishod, ali nisam umela da sagledam šta bi trebalo promeniti. Kako sam prirodni optimista, računala sam s tim da je dovoljno da ja budem iskrena, otvorena i u nekom najširem smislu – dobra osoba, a Bog, kosmos, sudbina, oni će već znati ko je prava osoba za mene i poslati mi ga pravo na adresu.
Kad sam ja kod kuće.
I sa sveže opranom kosom.
U retkim trenucima pesimizma, pak, razmišljala sam i da jednostavno nije svakome „suđeno“ da nađe pravu osobu i da ću možda ostati i sama zauvek. I da verovatno po tom pitanju ne mogu da uradim baš ništa. Lakše mi je bilo, čak, i da se kroz polušalu pozivam na bizarne nadrealne pojave iz fazona “urekao me neko” nego da preuzmem odgovornost.
I tako prođe petnaestak godina, i dođe moje leto trideseto. (Baš leto – leto, jer sam rođena u junu.)
A to je bila najbolja stvar koja mi se do tada desila!
Ta me brojka na papiru i helijumskom balonu stvarno navela da upotrebim mozak i kažem sebi: E, a da nije malo do tebe možebiti?
3. Samospoznaja
Za kontekst budućih odluka je bitno da kažem da sam sa jednim glanc novim, zelenookim i zgodnim momkom završila već savršen šesti, još uvek bezbedan dejt, i da sam polako ulazila u dramatičnu završnicu sa zaključkom da ili on mene, ili ja njega – “ne volim(o)”.
Bogu hvala da sam se tada ipak dozvala “naknadnoj pameti” i krenula da sa stručnjakom proverim da li je “malo i do mene”.
Dakle, na psihoterapiju.
Pet minuta nakon upoznavanja sa terapeutkinjom, pred nju sam prosula: da imam divne roditelje i porodicu, dobar posao, najbolje drugarice ikada, zanimljiv društveni život i dečka koji mi se stvarno sviđa, ali sa kojim samo što nisam upropastila odnos.
I isplakala lavor suza koje su tekle u mlazevima i potocima.
(Sada znam da su tolike suze nastupile kao manifestacija olakšanja što sam konačno na pravom mestu. I da, ovo se dešava skoro svima.)
Zahvalna sam joj ja, a i moj novčanik, što je na prvoj prvcijatoj seansi ustanovila i konstatovala da dolazim iz porodice prepune ljubavi za decu, sa izuzetno posvećenim i požrtvovanim roditeljima. Ali da sam ja ostala emocionalno nedozrela.
Šta je to tačno značilo?
Jezikom psihologa, mojim ponašanjem u emotivnim odnosima upravljalo je moje unutrašnje dete koje je bilo dominantnije od mog odraslog ja.
Laičkim jezikom i najbanalnije moguće rečeno – u partnerskim odnosima očekivala sam bezuslovnu ljubav koju osećaju roditelji i deca jedni prema drugima.
Naravno da će skoro svima koji ovo pročitaju proći kroz glavu “pa kako si mogla da razmišljaš tako očigledno glupo”. Ali da, kad se dešava nama, mi jednostavno ne uviđamo nešto “tako očigledno glupo”.
Nisam pristajala da volim osobu manje nego što volim svoje roditelje i brata, niti da mene neko voli manje od toga.
A nisam uzimala u obzir da je to jednostavno nepotrebno, nepostojeće i po prirodi nemoguće. Različite osobe koje dolaze u naše živote volimo na različite načine. Kao i oni nas. Tako i treba da bude. Nisu svi delovi slagalice isti, zapravo, svi su različiti.
Dobra vest bila je da se taj „mišić u mozgu“ ojačava kao i svi drugi mišići u telu i život mi se promenio kada sam to postigla. Nisu se samo ljubavni odnosi popravili (tj. taj jedan jedini koji od tada imam), nego i komunikacija u porodici, prijateljstvima i poslu. Jasno i precizno sam izražavala šta hoću a šta ne, i nije ostajalo prostora za konfuzije, bar ne da sam ih ja izazivala.
4. Šta kaže struka
Iz urođene radoznalosti za društvene odnose koji mi i nisu trenutni kamen spoticanja, dosta sam proučavala temu „slučajne sreće u vezama“ i evo spojlera: NEMA SLUČAJNOSTI.
“Ispunjena ljubavlju veza nije stvar sreće, već je pitanje lične odluke i unutrašnjeg stava.”
Pored druge literature i članaka koje sam kroz godine usput čitala, kao i slušajući mnoge realne priče, što mi je omiljeno, uoči pisanja ovog teksta najviše sam pod utiskom knjige koja se zove Svako je sposoban za vezu, psihoterapeutkinje koja je napisala i knjigu Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj.
Naime, čitajući nju, analizirala sam svoje ponašanje u prethodnim vezama. Sada znam da sam patila od sindroma koji se zove iznenadno gašenje osećanja.
Kao i svi, u početku, kada upoznam osobu, želela sam da mu se dopadnem, da ga osvojim i imala želju za vezivanjem.
Ukoliko bih naišla na nekoga kome sam nesvesno pokazala previše naklonosti, a koji je sa druge strane ostao distanciran jer smo još uvek jedno drugom nepoznati, ishitreno bih zaključivala:
Ja sam previše zaljubljena, a on nije, moram ovo da prekidam.
Ukoliko bih, pak, naišla na osobu koja je meni pokazala previše naklonosti, zaključivala bih:
On je previše zaljubljen, a ja nisam, moram ovo da prekidam.
Šta se tada dešavalo? Tada bi se aktivirao moj tzv. sistem autonomije i ja sam radila sledeće:
- Insistirala na savršenom partneru;
- Sastavljala spisak slabosti i mana osobe koju već imam „upecanu“ i stavljala ih pod uveličavajuće staklo, pod kojim je on odmah postajao za mene nepodnošljiv.
Nisam umela da učestvujem u oblikovanju veze, nego sam oba učesnika (sebe i njega) i taj odnos doživljavala statično, i kao uklesano u kamen, a ne kao jedan dinamičan odnos u kojem osobe, tj. njihova osećanja, tek treba da se prilagode.
Eh, volela bih da sam to o svom sindromu pročitala 10-15 godina ranije.
A u delu koji se zove zaštitne strategije, zaista nisam očekivala da ću pronaći neko otkriće o sebi.
Preletala sam stranice i prepoznavala ljude iz svog okruženja, dok nisam u jednoj kategoriji, za koju sam mislila da će najmanje biti moja, naišla na rečenicu:
„Kad je reč o njihovoj želji za blizinom, oni s jedne strane postavljaju velike zahteve svom partneru, dok se s druge strane nedovoljno zalažu za sebe, između ostalog i zato što ni sami ne znaju baš tačno šta hoće. Mnogo češče znaju šta neće.“
Vratila sam se hitro par stranica unazad da vidim podnaslov, a on glasi: Depresivne zaštitne strategije.
Depresivne?
Počnem opet da čitam celo poglavlje, i vidim da se ne misli na depresivne osobe kao obolele, nego na depresivno strukturirane ljude koji imaju miroljubivu prirodu i vole harmoniju.
Na stranu miroljubiva priroda (đene-đene) i harmonija, ja sam bila ova osoba iz citiranih rečenica.
Dalje kaže:
„Umesto da se izjasni, osoba s depresivnom strukturom ličnosti čeka da joj partner pogodi želje. A ako ovo partneru ne pođe za rukom, u depresivnu osobu uvlači se osećaj da u vezi ostaje prikraćena…. Tako može da se desi da se u njoj nagomilava sve više hladnog besa. Partneri uglavnom nemaju pojma koliko njihova veza loše stoji u očima depresivne osobe. Dok se osoba s depresivnom ličnošću već sprema da ode, partner i dalje misli da je sve u najboljem redu.“
Da. Ovo sam bila ja, pre psihoterapije. Ja od reči do reči. I ne samo u ljubavnim vezama, nego i u svim drugim društvenim odnosima.
Moja terapeutkinja (ni)je imala težak zadatak: trebalo je da me nauči da u partnerskim vezama izvučem svoje odraslo ja, da stvari sagledam sa distance, iz pozicije posmatrača, a ne iznutra kao do tada, iz ugla unutrašnjeg deteta koje je partnersku ljubav posistovećivalo sa roditeljskom.
Moja je velika sreća je što zapravo obožavam da mi se pomogne. U psihologiji se to zove – nisam u otporu.
Kao i svima, nekada mi je teško da uvidim da uopšte imam problem i da ga definišem. Ali onog časa kada ga prepoznam, sklona sam da zatražim pomoć – od drugarice, mame, muža, šefa, terapeuta. Isključujem sujetu, pažljivo slušam i promišljam i rado prihvatim pomoć. Naravno i onda kada ona podrazumeva da zapravo ja sama treba da radim na rešenju.
Uzgred rečeno, nisam sigurna da li mi je u tome pomogla psihoterapija, ili pak, sigurnost i sve lepo što sam u detinjstvu dobila od roditelja, ali ja sam veoma komforna sa izlaskom iz zone komfora. Da ne kažem – ja to obožavam.
Da se vratim na zaštitne strategije. Naučnik Fric Riman opredelio je četiri tipa ličnosti i to: histerični, depresivni, opsesivni i šizoidni.
Ovi pojmovi odnose se na oblike straha i nikad ne bismo samo po njihovim nazivima mogli da prepoznamo suštinske karakteristike osobe.
Npr. za drugaricu koja zaista malo polaže na pedanteriju, nikad ne bih rekla da je – (opsesivno) kompulzivna. Pa opet, ja sam sebe pronašla među depresivno strukturiranim tipovima ličnosti. I to genetski.
5. Moć podsvesti
U pomenutoj knjizi pročitala sam i sledeće:
„Uvek mislimo da je to hoćemo li pronaći pravu osobu s kojom možemo da budemo srećni stvar slučaja ili sreće. Činjenica je međutim, da značajan uticaj na to u koga ćemo se zaljubiti, ili pak nećemo, ima i naša podsvest.
Ako naizgled uvek nailazim na pogrešnu osobu, to ima izvesne veze s mojim programom ljubavi, s mojom nesvesnom shemom plena.“
Otkad sam nedavno podelila svoju šaljivu, mada istinitu priču Značaj papirića za uspeh u životu u svakoj knjizi koju čitam nailazim na obrazloženja da tu nije bilo nikakve slučajnosti. Moje promišljanje i razumevanje svoje ličnosti, a onda i karakteristika partnera koji bi meni odgovarao, pa još zapisivanje na papir svega toga, pomoglo je mom umu, i svesno i nesvesno, da me odvede baš onoj osobi koju tražim. Ja sam, dakle, projektovala svoju šemu plena. I zdušno ću ovo preporučivati. Za partnera, posao, druge ciljeve.
6. Još malo odgovornosti (nije naodmet)
Da mi je stanovište da treba čekati pravu osobu dok se život ne doseti da je vreme da nam je pošalje – neprihvatljivo, shvatili ste. Pritom, ono je i potencijalno opasno, jer taj fatalistički stav ne verujem da može da donese išta dobro. Stoga, moram još malo da insistiram na preuzimanju odgovornosti u svakoj oblasti života na koju možemo da imamo uticaj. A na partnerske odnose barem možemo puno.
I ne, argument da nije do nas – ne može se uvažiti.
Ja sam danas odlično raspoložena, sa spiskom i novcem u džepu krenula u maksi da za pola sata obavim nabavku. Ali me je tamo dočekala gužva, dezorganizacija, ponegde prazni rafovi i dve kasirke na šest kasa. Izgubila sam više od 45 dragocenih minuta i nisam našla sve namirnice koje sam tražila, a da nikome ništa nisam skrivila usput. Kako sam ja odgovorna za to što su mi se svi planovi posle poremetili?
Lepo. Trebalo je da odem po nabavku namirnica u lidl ili tempo u 9 uveče kada nije gužva, umesto što sam sedela i na hgtv-u gledala krajnje beskorisni sadržaj, konkretno – kako prave kuću za Barbie.
Dalje, deca.
Najiskrenije i najblaže rečeno – deca su naporna mala bića. Ali, ja sam ih dobila promišljeno, planirano i željeno i to dvoje za godinu i po dana. Moja je odgovornost da prihvatim da će, naravno, odbijati da se uspavaju po celih 90-100 minuta. Pa njihova su posla da što više upijaju stvarnost i naravno da žele da što duže i češće budu budna. Dakle, argument „Nisam znala da će baš ovoliko biti nemirni, ja nisam bila takva, to mora da su od oca nasledili“ koji, istini za volju, često ispaljujem u svojim žalopojkama, pravi je primer mog odbijanja da preuzmem odgovornost koja neizostavno ide uz roditeljstvo.
Da, postoje situacije na koje apsolutno nemamo uticaja: tragedije, nepogode, nesreće.
Volim da citiram jednu autorku koja kaže da to nisu problemi. To su životne činjenice.
Ali važno je da razlikujemo da sve naše interakcije sa ljudima – partnerima, prijateljima, decom, kolegama – nisu životne činjenice. Oh, i te kako nas se tiču i i te kako IMAMO UTICAJA. Izjava da „nije do mene, ja sam sve od sebe dala“ nije činjenica. To je, kao što rekoh, izjava. Unutrašnji stav, poricanje, otpor.
Prihvatanje odgovornosti je POLA POSLA. Ne, ona druga polovina nije laka za savladavanje, ali neće ni početi bez prve.
Moj predlog broj jedan je uvek i zauvek – psihoterapija. Ukoliko imate problem sa ovim predlogom, hej, možda je baš tu onaj prvi deo posla. Zašto se opirete, čega se plašite, da li je to stid, strah, neka neosnovana uverenja. Ako je kojim slučajem razlog novac – ne, ne postoji nijedan jedini način da ga bolje potrošite. Nijedne sandale, čizme, narukvica, veštačke obrve, put na Maldive, neće poboljšati život kao – osvešćivanje. Jer i na Maldive ćete povesti sebe.
Drugi predlozi bi bili duhovnici, kouči, šamani, whatever works. Ali mora da radi.
7. Gde je moja sreća?
Sve naučne studije sada iznose zaključke da su ljudi genetski predodređeni za zajednice i da nam je neophodno da nađemo osobu koja će nas „upotpuniti“. Nisam sigurna da za dve, pet ili deset godina neće biti novih metastudija koje će sve to opovrgnuti i lajfkoučevi će nas učiti kako da kroz život idemo sasvim sami. Ukoliko ikoga ko je došao do kraja ovog glomaznog teksta zanima šta ja mislim o tome, to je sledeće:
NAŠA SREĆA JE UVEK I SAMO U NAŠIM RUKAMA.
Ni aktuelne, ni buduće oprečne studije neće imati nikakav uticaj na naš dobar osećaj i mir sa sobom. Imali ljubavnog partnera ili ne.
I da zaključimo, sve je u redu ukoliko ste odlučili da lepo sačekate da život donese pravog partnera baš ispred vas. Naročito ako ste s tim u miru. Moj mali predlog bi samo bio da, dok čekate, makar ponekad zapitate sebe „E, a da nije malo do tebe možebiti?“
PS
Naravno da sam ovoj devojci izdala stan.
Ali nisam joj rekla da joj neće on naći dečka, tog potencijalnog muža. Moraće to sama. U međuvremenu ću joj poslati ovaj tekst.
Koji možete i vi proslediti onima kojima bi značilo da pročitaju. Iako se sve čini „tako očigledno jasno“.
