Moj beba-sin sa svojih godinu i po, putevima koji prevazilaze maštu svakog dana dođe do sladoleda (i pojede ga), dok moja devojčica koja nema još 3 godine, svakog dana dođe do bogami dva. I pojede ih.
Svi programi iz mog detinjstva napeti su do tačke implozije, ali ne iz razloga što je sladoled štetan.
Nego iz razloga što je sladoled – hladan.
Ako ste mislili da poznajete previše brižne i zaštitnički nastrojene roditelje, niste upoznali mog oca.
To vam je level:
Sedimo u julsko predvečerje na terasi, i temperatura je konačno spala na 26-27°C. Ali šestim čulom (pošto nikako ne može realnim osećajem), on sluti da iz nekog ugla i nekim čudnim putem gospodnjim do mene dolazi neko strujanje vazduha. Do mene, tridesetšestogodišnjakinje.
“Milice, uzmi nešto da ogrneš i neke čarape”
“Tata, stvarno mi nije hladno, leto je, vruće je.”
“Nije ‘ladno, ali poduvkuje, posle ćeš da se žališ da te boli vrat ili glava.”.
“Neću da se žalim. Nije mi hladno.”
Ne galamimo, ali se ubeđujemo, pa se za diskusiju zainteresuju moja deca i moj muž, u sebi uloživši po 100 evra na opkladu da će deda da pobedi u raspravi.
“Nećeš da se obučeš, a znamo da ćeš da se žališ.”
“Ali stvarno mi nije hladno. Odrasla sam osoba, znam kad je hladno, nema potrebe da toliko brineš.”
“Dobro.”
Pet minuta kasnije, moja deca vide svog dedu kako me ogrće nekim duksem, i odlaze do moje mame, svoje babe da im isplati dobijenu opkladu.
A sada sladoled.
On je po svom hemijskom sastavu – leden. Znači, hladan.
Ako jedete hladno, može da vas zaboli grlo.
Ako ste deca našeg tate, on ne želi da vas boli grlo. Stoga, on neće ni dopustiti mogućnost da vas zaboli grlo.
Kako će sprečiti te mogućnosti?
Neće dozvoliti starijem detetu Milici da jede sladoled do 7. godine. Mlađa deca se uvek šlepaju, pa je brat počeo da liže sladoled sa 5. Da li sam rekla “liže”? Pardon. Da bi se lizao, sladoled mora da bude leden. Znači, hladan. Hladan sladoled, bolno grlo… ne.
Da bi se jeo sladoled, mora da bude dovoljno toplo. Znači ne pre 28.juna. Taj datum je bio lako odrediv. Moj rođendan, a i đačke knjižice. Znači od 29. juna startuje sezona sladoleda u našoj kući.
Sladoled prelazi u manje hladno, tj.manje opasno stanje ako se otopi. Koji su se sladoledi jeli u Srbiji devedesetih? Čoko moko, Sneško, Rumenko…svi na štapiću, nijedan u kutiji. Kako otapamo sladoled na štapiću? Lako. Donesemo ga kući, uvalimo u staklenu čašu naopačke i gledamo u njega. Već je jul, dovoljno toplo, 38 stepeni u hladu, štapić se olabavi posle 5 minuta. Tad krenemo da mutimo po čaši da bi se svi molekuli leda opustili. Onda uzmemo kašike i kusamo tu smesu ili ako nam se previše baš jede i nestrpljivi smo, nagnemo čašu i popijemo.
Savršenstvo.
Skoro 30 godina kasnije, tata se stvarno više ne bavi načinom na koji jedemo sladoled (doduše, ogrtanjem se i dalje bavi) ali moj brat i ja obavezno čekamo da se sladoled malo razmekša. Da ne kažem otopi.
Ne brinemo se za grlo.
Samo nam je sladoled previše hladan.
