Majčinstvo moje mame ceo zivot mi je delovalo tako lako, poletno i kao usput. Bukvalno nikada, baš nikada nisam videla da joj išta što ima veze sa roditeljstvom teško pada.
Pre nego smo se moj brat i ja rodili, mama se zaposlila u banci na poziciji za koju se i školovala.
Nakon porođaja sa nama dvoma, u zakonskom roku se vraćala na posao, a nas je nastavljala da čuva baba.
Neke mame u ulici bile su nezaposlene, svi su ih zvali mame – domaćice. Pomalo sam zavidela toj deci; brat i ja smo uvek bili željni mame i njenog prisustva. Ne znam da li su i ta druga deca, čije su majke bile kod kuće, bila nezasita kad je provođenje vremena sa mamom u pitanju. Mi jesmo, jer je naša mama bila najveća kraljica među mamama (ih!). Nikada prema nama osorna, nabusita, stroga ili nervozna, a uvek zabavna, kreativna i blaga. Stalno je nešto smišljala kako bi nas zabavila. Reći ću samo – rasli smo u Srbiji devedesetih. Nismo imali bombone svaki dan, ali je ona sutradan od omota već pojedenih bombona pravila arhitektonska čuda (tada se nama tako činilo, uglavnom su to bile one spirale od papirića).
Imajući taj model i nijedan drugi u glavi, i sama sam zamišljala da ću dobiti jedno dete, pa drugo i samo bogatija za njihovo postojanje, nastaviti kroz život po svome kao i do tada.
A onda sam dobila jedno dete, pa drugo i tako bogatija za njihovo postojanje, shvatila da nikad ništa teže u životu nisam radila, da uopšte ni nemam pojma šta radim, i još manje imam pojma da li je bilo šta što radim – dobro.
Da se razumemo, na dnevnom nivou, ja uspevam. Moja su deca nahranjena, naspavana, presvučena i nasmejana.
Ali – da li rastu u samouverene ljude?
Da li znaju koliko ih beskrajno volimo?
Zašto zaboga ponekad ipak plaču tako gorko ako im ugađamo do besmisla?
Da li će biti, i u kojoj meri, empatični prema ljudima i životinjama?
A šta ako treba da ih volimo još više? Možda može i više od ovog našeg beskrajnog?
Početkom godine, suočila sam se sa nekim čudnim, nepoznatim stanjem psihe. Pokušavala sam da potvrdno odgovorim na sva ova pitanja, da uverim sebe da znam šta radim i da radim dobru stvar, a u isto vreme – bilo mi je i svejedno koji su odgovori, jer ja ni nemam kapaciteta za bolje.
Dok sam mrtva umorna kasno uveče u usta gurala čitave redove čokolade, ponekad bih bez ikakvog interesovanja zurila u milion igračaka po dnevnoj sobi, hrpama veša što opranog što prljavog u svim ćoškovima, gomilice kašice po podu i stolu izmešane sa mrvicama i/ili temperama, stikerima i lego kockicama. Samo bih pogledala na sat, shvatila da ću, u najboljem slučaju već za 5-6 sati čuti opet „mama, mama, mama, mama“, da će stan izgledati isto tako i ako ga sad budem sređivala 3 sata i da je to jedan besmisleni začarani krug.
I kako sam, hvala nebesima, osoba koja ne može predugo da bude u stanju „loše mi je“ a da ne potraži izlaz, tada sam se zaista pozabavila svojim sindromom, za koji se ispostavilo da je – burnout, par ekselans.
Analiza identiteta
Svi imamo mnogo identiteta koji se neprekidno smenjuju kroz našu ličnost. Kad kupujem brašno i jaja – ja sam kuvarica, kad kupujem knjigu – ja sam čitateljka, kad krenem negde autom – ja sam (relativno dobar) vozač, kad tražim pomoć od mame i tate oko dece – ja sam njihovo dete, kad pišem ovaj tekst – ja sam (dobar ili loš) pisac, kad pijem kafu sa drugaricom – ja sam njena prijateljica.
I u isto vreme, dok smo sve to, ti identiteti ipak na trenutke isključuju jedni druge i bore se oko trenutne dominacije.
Kod mene je, sticajem okolnosti, nenadano i za mene šokantno, prevladao jedan.
Mama.
Zbunio me je, iznenadio neprijatno, izbacio iz koloseka. Videla sam da je glavni, a da ja tako nisam želela, planirala, očekivala. Gde su mi ostale uloge? Nije mi sasvim komforno u ovoj jednoj jedinoj.
Da li je smisao mog života da iz dana u dan decu hranim, oblačim, kupam, uspavljujem?
Iznova hranim, oblačim, kupam, uspavljujem?
Odmah nakon toga opet hranim, oblačim, kupam, uspavljujem?
I nije ni važno da li sam, i koliko retko, nalazila vremena da odem kod frizera, na piće sa drugaricama ili iz osmog pokušaja na film Barbie. Jer i kad sam to uspevala, taj moj glavni identitet – u kojem hranim, oblačim, kupam, uspavljujem – išao je uvek sa mnom i vraćao se sa mnom. Nosila sam svuda sa sobom taj kofer mame male dece.
I svi su mi, zaista, na svakom koraku davali obećanja da će taj period proći. Ali kofer je i dalje tu, i što je više tu, puniji i nategnutijih rajsferšlusa, to mi je manje jasno šta ću ja sa sobom, kad mi se jednom isprazni.
Jer – deca će porasti, neće taj haos trajati doveka, ali – šta će tek tada biti moj smisao?
Znala sam da moja jedinstvenost sigurno ne leži u tome što sam rodila decu, jer iako oni jesu fantastični (najbolji, najposebniji… znate već), još 7.5 milijardi ljudi na planeti je neko rodio.
Naravno, u duhovnom i filozofskom smislu – život jeste čudo – i ja ga ne omalovažavam.
Naprotiv, ja baš ne želim da se svede samo na činjenicu. Meni treba smisao.
Najpre sam prionula da proanaliziram model i uzor koji imam i uporedim stavku po stavku. Da sebe uporedim sa svojom mamom.
Kako je uspevala da nama bude tako divna majka, a da je usput bila i kćerka i žena i tetka i sestra i bankarka i sve jednako uspešno?
Gledajući nju, majčinstvo je bilo jedna prirodna, laka, usputna stvar koja pravi samo izmene u logistici oko dečijih potreba i to je sve.
Zašto je onda meni tako vraški teško?
Analizirajući mamu, došla sam do dve ključne osobine, koje su moj putokaz:
Pod jedan, izuzetno je empatična osoba, koja prirodno pokazuje svoja osećanja, ali ona ne ometaju njenu funkcionalnost.
Drugo, nema mentalitet žrtve – nikada od nje nisam čula žalopojke koje ja, sa druge strane, delim po internetima (u pokušaju da zapravo pružim razumevanje koje i meni nedostaje). Ali ne zato što ih je krila ili nije osećala. Jednostavno ona je osoba uvek okrenuta ka rešenju.
Aha. Dakle, i meni je potrebno rešenje.
Čitajući i saznavajući o burnoutu, shvatila sam da meni zapravo nedostaje, onaj gore usput pomenuti – SMISAO.
Smisao koji se tiče mene i koji nema veze sa mojom decom, mojim mužem, mojom generalno predivnom porodicom.
I to nema to veze sa (ne)zahvalnošću, necenjenjem svega predivnog što imam u životu i što čini moj život.
Ovo ima veze sa nečim što je veće od mene i onoga što sam ja.
Smisao – šta je to?
“Možemo da istrpimo bilo kakvu patnju, ako znamo zbog čega patimo.
Kada ne znamo zbog čega patimo, to je, samo po sebi, naročito težak vid patnje”
Jedan deo psihologa smatra da je smisao jedan od glavnih faktora koji pojačavaju osećaj sreće kod ljudi koji su inače zdravi.
Druga škola smatra da je smisao – strategija prevladavanja stresa za ljude koji se oporavljaju od bolesti ili traume.
Nisam ovo istraživala dovoljno duboko da bih zaključila zbog čega su ova dva mišljenja – oprečna. Meni nisu. Meni govore isto:
Smisao je ono što nas vuče da se oporavimo od bolesti ili traume, isto kao i da budemo srećniji, ispunjeniji, bolji ljudi. U okolnostima kakve su sada – na ovoj planeti i u ovakvom čovečanstvu.
Međutim, svi naučnici imaju nekoliko istih zaključaka o smislu.
1. Smisao nije uvek zabavan.
Naprotiv. Smisao te vuče da se trudiš, da se naprežeš, da kopaš po sebi, da angažuješ zaboravljene delove uma – da iznedriš iz sebe najbolje osobine koje imaš. Ako sve svoje osobenosti jednako ceniš – da prvo ustanoviš koja je za 1% od drugih „smislenija“.
2. Smisao te pita šta ti donosiš ovom svetu.
Ne pita koliko si novca zaradila i na svoje potrebe potrošila. Nego – šta je ono što će ostati iza tebe?
3. Smisao dolazi i odlazi.
Mnogo puta, čak i u istom danu.
Menjanje pelena ili usisavanje nema nikakvo dublje značenje. Neke stvari su jednostavno obaveza i nikakve filozofije nisu nužne uz to. Pustim muziku ili podkast i samo ribam po kući. Ponekad osećam prisustvo smisla oko sebe dok držim telefon u ruci i čitam poruku od komšinice, a nekad ne spavam noću čak i kad beba spava (paradoksa li, ali rekoh – smisao određuje pravila, ne ja. Kako da zaspim ako mi je smisao – zbrisao?)
4. Smisao je koristan za nas.
Ne samo da ljudi koji su na „ti“ sa svojim smislom i svrhom žive srećnije i ispunjenije trenutno, nego i više brinu o svom zdravlju zarad svoje budućnosti. Dakle, razvijaju uspešnije međuljudske odnose, opšte blagostanje, veći su optimisti i imaju snove i nadanja.
Kako naći smisao? Hajde da ga stvorimo!
Moje traganje za smislom, nažalost, nije bilo nimalo poetično niti dramatično.
Nisam išla u Indiju ili Nepal, nisam satima šetala pored reke ili gledala u nebo, nisam imala duge razgovore s duhovnikom. Što su sve, da se razumemo, legitimni načini i sigurno ih ima još puno.
Ja, prostim sticajem okolnosti, za sve to nisam imala vremena i/ili fizičke mogućnosti.
Kad se prisećam trenutaka intenzivnog “traženja smisla”, pa, mahom je to bilo dok vadim sudove iz mašine, slažem veš ili satima nunam jedno dete (pa drugo).
Eto, nisam sigurna ni da li sam svoj smisao našla jednom prilikom kad sam sređivala gornje elemente kuhinje, pa loše procenila blizinu visećih stepenica iznad nje i klepila glavom.
Da mi se milion zvezdica zasjajilo pred očima – jeste.
Ali osim nadolazećeg tupog bola, nisam uočila dolazak smisla na velika vrata.
Ipak, ne isključujem mogućnost da sam svoj smisao tom prilikom istresla iz mozga kao neke novčiće iz cegera.
Šalu na stranu, kada sam pročitala da se smisao stvara, ta mi je teza bila mnogo bliža srcu.
Teza kaže: Treba ti Nešto Veliko. Veće od tebe same. To će ti pokazati smisao.
To Nešto Veliko je možda:
1) služenje Bogu ili drugi sličan duhovni poziv – mislima, rečima, delima
2) ambiciozni cilj kao npr. lek za kancer ili HIV – ostavljanje neizbrisivog traga na taj način
3) emocionalno – intimna povezanost sa drugima, odnosno veze ispunjene ljubavlju – ljubavna, roditeljska, prijateljska
4) nešto četvrto, ali, molim vas – veliko!
Šta god da je od ovoga – ono zna koji je vaš smisao. To Veliko će vam pokazati šta je ono vaše, možda i Malo, ali sa čim ćete se osećati kao kompletna osoba.
Ako ne možete da identifikujete ni Nešto Veliko, i za to postoji tehnika.
Možete napisati svoju životnu biografiju iz ugla svog budućeg unučeta.
Možete napisati pismo utehe prijatelju koji je doživeo veliki gubitak. Podsetite ga na sve dobro što u životu ima i čemu može da se raduje. Taj prijatelj ste vi.
Možete zamoliti blisku osobu da razmisli i opiše vam šta ona misli – ko ste pravi vi.
Moje Nešto Veliko je pod brojem 3). (Reklo bi se da sam izabrala ono najlakše.) Ja naprosto nisam ja bez porodice u kojoj sam imala sreće da se rodim, one koju sam stvorila i prijatelja koje sam izabrala. To je zaista Nešto Ogromno, mnogo veće i značajnije od mene, i sve što sam ja – proizilazi iz toga. Sve što osećam, mislim, radim, govorim, dolazi iz tih relacija, integrisano je u moje biće i neodvojivo je od njih.
Odatle dolaze i moja samouverenost i sve nesigurnosti. Moj optimizam i crne misli. Moji dobri izbori i loše odluke.
Moj smisao
Dok nisam imala decu, bila sam jako zadovoljna životom, potpuno uverena u srećnu budućnost jer će deca doći kao šlag na tortu i kompletirati moj život.
Sada mislim da je baš taj dolazak dece, koja su obogatila i oplemenila moj život na svaki mogući način, zapravo izazvao potres u meni kao individui. Moje neprestano promišljanje o sebi kao modelu koji oni imaju (kao što je moja majka meni), zapravo je izronilo potrebu da ja budem bolji model.
Da uz sve uloge koje čine moj lik, imam i jednu glavnu i obaveznu – ulogu srećnije, zadovoljnije, realizovanije osobe.
Kada sam konačno shvatila, upotrebiću reči SPOZNALA, OSVESTILA koliko mi je važno da krenem da sa više ljudi, i onim meni nepoznatim, delim misli koje mi se roje po glavi, oh, kako je sve postalo lakše. Kakvu sam radost, ma ne radost – ispunjenost, dovoljnost osetila. To je ono osećanje koje biste voleli da svi kod sebe osete, jer je vredno, jer je blagotvorno.
Ali da se razumemo. Hvala smislu koji je meni došao – dobrodošao je. To ne znači da mu ja svakodnevno ne pomažem i stvaram ga. Iako mi, zaista, nije svakog dana do “bavljenja” time. Nemam inspiraciju, nije mi dobro, dan je bezveze ili naporan ili šta god. Ma i čitave nedelje budu loše. Ali ako baš ni na koji način ne doprinesem – osetim prazninu. To mi potvrđuje da sam prepoznala pravu potrebu mog bića.
I još sam jednu stvar shvatila. Smisao nije cilj.
Cilj je jedan trenutak u vremenu. Jedan milion na računu. Prva objavljena knjiga. Dete koje je upisalo željeni fakultet.
A smisao je posao koji volite, dok zarađujete dinar po dinar (ok, evro po evro) svog prvog miliona.
Smisao su stranice koje pišete pre nego ćete poslati uredniku.
Smisao je smirenost, svesnost i prisutnost dok dete raste.
Jasno je da smisao mog postojanja neće uticati na čovečanstvo, ali hoće na moje postojanje u tom čovečanstvu. Ja sam sigurno ovoj planeti malo bolja osoba od one koja bi tumarala nesrećno i bez smisla.
Neki ljudi znaju koji je njihov smisao otkad znaju za sebe. Ti srećnici! Neki pak, kao ja, to otkriju sa 35 (i uopšte ne isključujem mogućnost da ću sa 45 otkriti neki „smisleniji“ smisao, promena je moj drug).
Ali verujte, nije kasno ni sa 50, 60, 70 godina. Zar nije vredniji jedan dan u kojem imamo poletnost i nadahnuće od celog meseca beznađa?
*
*osnova za ovaj tekst i literatura koju preporučujem ne samo zbog ove, nego širokog spektra korisnih tema i saveta: Burnout – Vodič za razumevanje ciklusa stresa
