Andrić je smatrao da se samo tri stvari ne mogu sakriti – ljubav, kašalj i siromaštvo.
To je zato što nije imao prilike da upozna moju dezorijentaciju u prostoru.
Ljudi koji imaju centar za orijentaciju u svom mozgu, naprosto ne mogu da shvate nas kojima je on uskraćen. Bez obzira što sam čitala da neki neurolozi kažu da to može da se aktivira sviranjem klavira ili karateom, ja čak nagađam da on meni možda fizički nedostaje. Da je tu jednostavno rupa.
Kod mene se, recimo, beznadežna izgubljenost u prostoru manifestovala još u ranom detinjstvu. Gubila sam se stalno i svuda.
Ali ipak je levitiralo neko očekivanje da će to doći samo od sebe, da ću možda nekako i poraditi na tome, onda kada se bude povećala potreba da imam predstavu odakle sam došla i kud sam pošla.
Pa ipak, jednom me je brat čitav sat šetao po malom mestu u kojem smo letovali, desetak puta me iz različitih pravaca dovodeći do kuće u kojoj boravimo. Ne samo da uopšte nisam primetila da sam stigla na odredište i to više puta, nego, pošto mi je on u šali govorio da ne može da se seti gde je naš smeštaj, počela sam čak i da paničim da smo se izgubili, jer ja nemam čak ni ideju kuda dalje.
Kad smo moj muž i ja počeli da se zabavljamo, on se bavio sređivanjem svog stana, tačnije gornjeg sprata koji je u tom trenutku imao samo 4 ozidane prostorije. Kako je brzo uvideo moju blago rečeno nesnađenost u bilo kom prostoru, razmišljao je da je možda bolje da odustane, jer ću se ja izgubiti tamo na spratu.
Pre neki dan se moja drugarica S. prisetila kako smo davno, kao maturantkinje išle u Niš da potražimo maturske haljine. Tada je postojao jedan specifičan tržni centar (možda i dalje postoji), koji su svi zvali Podzemni. Nalazio se ispod šetališta a sastojao se od dugog hodnika, sa mnogo malih, načičkanih butika. Sve je bilo jednolično. Svuda su bile iste kičaste, sintetičke svečane haljine, potrpane u male butike levo i desno.
Drugarica i ja krenule smo redom. Već posle par minuta izlazile bismo iz jednog i ulazile u drugi butik, onaj preko puta. I tako nekoliko puta. Što je bilo dovoljno da S. uoči jednu zakonitost. Kad god bismo ušle u butik desno, a potom izašle, ja bih krenula od vrata desno i napredovala ka drugom kraju hodnika. Međutim, onda kada bih ušla u onaj koji je sa leve strane, na izlasku bih opet kretala desno, čime sam se vraćala nazad. I tako apsolutno svaki put, bez izuzetka. Dok je još bila odmorna, njene instrukcije zvučale su ovako:
„Mico, idemo ka onom kraju hodnika, ne tu, odatle smo naišle. Zbunila si se.“
Ja bih bez pogovora poslušala njenu instrukciju.
Posle par sledećih vraćanja u rikverc, zvučala je ovako:
„Mico, krećemo se ka tamo.“
Nakon još par novih, postalo je odsečno:
„Idemo tamo.“
A kad je vreme provedeno u tom besmislenom traganju, uz nedostatak svežeg vazduha, postalo zaista naporno, više ništa nije ni govorila.
Samo je rukom, sa rezigniranim izrazom lica, pokazivala pravac.
Dok smo se nas dve prisećale ove stare priče, bila je tu druga drugarica M, koju već poznajete iz priče Zamke inteligencije. Sticajem okolnosti, i sama je u isto vreme, u istom podzemnom tržnom centru prebirala iste kičaste, sintetičke maturske haljine.
Ništa joj nismo objašnjavale, samo je uplovila u razgovor: „Da, da, to je podzemni kod Kalče. Ja sam se isto tako vraćala unazad, ali moja mama ništa nije govorila. Samo bi me povukla za rep i promenila mi pravac.“
Dok sam se ja kikotala sceni sa povlačenjem za rep koju sam odmah zamislila, uvek pribrana S. reče:
„Eh, da vam nije mene i mame Goce, vi biste i dan danas bile u tom podzemnom. Možda biste se tamo i upoznale.“
***
E sad… nije lako, ali ja se već nekako krećem kroz život tako dezorijentisana i malo, malo, pa izgubljena (& zahvalna svima koji su me ikad spasli, a to nije mali spisak ljudi).
Ali uočili ste već kroz ove moje priče da gledam da menjam stvari koje se daju promeniti. Moja šansa za nadogradnju pojma o prostoru je prošla (ono što sam gore pomenula – to su govorili dečiji neurolozi).
Za svaki slučaj, izguglala sam karate i klavir za decu od 3 godine.
Da barem oni znaju gde je levo.
