Uvod
Kad u kasne sate napipavam i poslednju čokoladicu iz šteka sa slatkišima, ja nisam neki slabić koji ne može da se odupre primitivnoj želji. Ne. Ja zadovoljavam potrebe moje prababe iz praistorije. Da, da, dobro ste pročitali.
Nije to moja želja da žderem proste šećere, to je primitivni instinkt koji sam nasledila od nje kojoj su falili šećeri. A koji još nije evoluirao. Ka’ će – ne znamo.
Takođe, kad mljackam slaninicu kao tiktak, to je opet omaž mom pradedi iz praistorije. Njemu su bile potrebne masti, pa je ta potreba komunicirana kroz moj DNK, i ko sam ja da tim starinama ne udovoljim kad već mogu?
*
Ako se pitate – ma šta ova Milica lupeta – znači da niste još uvek razmišljali o urođenim instinktima koje mi ljudi nosimo hiljadama godina. Oni u današnjem svetu nemaju svrhu koju su imali pre, ali su nam se zadržali i sada ih mi i dalje imamo.
Čuj mene, zloupotrebljavamo.
Činjenice
Moje oduševljenje stilom, intelektom i temama koje sam otkrila kod autora Hansa Roslinga je neprepričljivo.
Najkraće moguće, on u svojoj knjizi Factfulness (koju ja čitam na engleskom, a videla sam da je prevela laguna kao Faktologija) na neverovatno duhovit i zanimljiv način menja naša pogrešna uverenja o svetu koji nas okružuje i čovečanstvu danas. Za svaki od 10 ljudskih instinkata koji nas drže u pogrešnim uverenjima, dao je relevantne podatke i zanimljive primere.
Svaki put kad čitam, a radim to širom otvorenih očiju, ponekad i usta, uz svaku njegovu rečenicu, nailazim na neke svoje primere, dileme ili promišljanja. (Zli jezici bi rekli da sam samo previše brbljiva i logoroična i uvek bih ja da pričam, ali nije baš tako, kad čitam ili slušam pametne stvari, uglavnom ćutim i upijam).
Bilo kako bilo, on i njegov tim smislili su test kojim su testirali ljude širom sveta i različitih nivoa obrazovanja i interesovanja, kao i šimpanze. I ljudi su baš svaki put uradili mnogo, mnogo gore od majmuna.
Zašto je to tako?
Zato što mi ljudi uvek verujemo da je sranje mnogo veće nego što zapravo jeste. Da prostite. Uvek imamo pretpostavke o lošem ishodu, pravimo neutemeljene analogije i generalno, daleko smo zainteresovaniji za loše vesti nego za dobre. To je opet zbog instinkata pračoveka, kome je strah i oprez bio neophodan da bi preživeo. Iz stranice u stranicu, Rosling nas uverava da grešimo, da nije sve toliko crno kako nam se čini, a da je sasvim sigurno drugačije od onoga kako nagađamo.
Krećemo sa prva tri instinkta:
1. Instinkt jaza
Pre desetak godina, moj tadašnji šef, inače bleda i ispijena osoba, kretao se kroz kancelariju kao duh. Kad smo ga pitali šta ga muči, rekao je da ima zakazanu konferenciju na svetskom nivou na kojoj je još i govornik i kako je to nešto što je godinama priželjkivao. A u čemu je onda problem? U tome što se konferencija održava u Pretoriji, u Južnoafričkoj Republici. I što će ga tamo sigurno pojesti lav. Ili tigar. Ili crnac kanibal.
Možda ste se kao ja prvo oduševili takvom mogućnošću da ide u tu egzotičnu zemlju, sa nezamislivo drugačijom kulturom, sa neizostavnim odlaskom na safari, a onda smejali misleći da se šali o svojoj smrti pojedenošću. Ali nije se šalio. Bio je istinski prestravljen. Nije pomoglo ubeđivanje da ga neće pojesti niko jer je iznimno mršav i koščat. Dali smo čak i predlog da se pojede drugi, puniji kolega. Ali nije ga to mnogo utešilo. On prosto veruje da je u takvim zemljama bezbednost nepostojeć pojam. Ne zanima ga ni argument da je reč o velikoj konferenciji i da je sigurno urađena procena bezbednosti.
Naprosto su kod njega predominantna dva instinkta: strah i jaz – mi odavde, ne smemo da idemo kod njih tamo.
Evo i drugog primera:
Ljudi obožavaju generalizacije. Sve žene su loši vozači, svi Jevreji su gramzivi šefovi, svi vozači BMW-a su bahati ljudi. Ja se stvarno oduvek opirem generalizacijama, jer naprosto smatram da nisu fer i da su potencijalno opasne. Guranje ljudi u neke fioke na osnovu samo jedne njihove osobine (od stotinu koje čine njihovu ličnost) primitivno je. Moramo se tome odupreti.
Ali da je teško, da, teško je. Ukoliko se između ljudi (često veštački) stvori jaz, njima bude veoma nezgodno da prihvate kada ga više nema. Prosto, mozak duže pamti loše primere i negativna iskustva. Evo primera. Često pominjem svoju nekadašnju emocionalnu nezrelost. Ona me je povremeno dovodila do nesporazuma i konflikata sa veoma bliskom osobom. Ja sam na tome radila, mnogo popravila, još uvek radim, celoživotna je vežba, ali i sada, pet-šest godina kasnije, s vremena na vreme shvatim da me i dalje ubraja u ljude koji ne komuniciraju svoje potrebe eksplicitno, nego zabašureno. Bez obzira na svakodnevnu i na milion primera dokazanu promenu – u fioci sam. Razlog za to je činjenica da je njenom umu lakše da upamti moje negativne osobine (kako bi se od njih „zaštitila“) nego dobre, jer je sa njima svakako bezbedna.
Sada, eto, znamo zašto smo zlopamtila. Da bismo se zaštitili.
Ali razmišljajmo i da ljudi mogu da se promene. Hajde da probamo da ljudima „oprostimo“ promenu na bolje.
2. Instinkt negativnosti
Poslednja sam osoba sa kojom biste mogli da govorite o nacionalizmu ili ljubavi prema svojoj državi. Zašto?
Zato što su nacija i država u kojoj sam se rodila – slučajnosti. Ništa ja tu nisam birala. Da sam birala, verovatno bih izabrala neku u kojoj se više poštuju ljudska prava i u kojoj je vazduh čist.
Ali ću vam reći o jednoj drugoj stvari – o zahvalnosti.
Zahvalna sam što sam se čistom slučajnoću rodila u državi u kojoj se barem donekle poštuju ljudska prava, što slobodno šetam u suknji i bez burke, što će moja kćerka ići u školu i dobiti obrazovanje kakvo god želi, isto kao i njen brat. (Neke devojčice i žene, u nekim državama na ovoj planeti to nemaju.) Zahvalna sam što sam se rodila u divnoj porodici, i što sam izabrala predivne ljude za svoje prijatelje.
I bez obzira što se na dnevnom nivou razočaram i rastužim zbog društva u kojem živimo, u kojem je alavost dostigla epske razmere, što je u našoj ulici posečeno i poslednje drvo da bi mogao da stane šleper koji dovozi materijal za novu zgradu – priznajem da su neke stvari bolje. Bolje nego pre 20 godina, a kamoli pre pedeset, sto godina kada su živeli moji preci.
Moja baba je prala veš u reci. Taj veš je čak bio od konoplje, koju je morala da prvo uzgaja, obrađuje, od nje da napravi grubo platno, od tog platna sama šije grubu odeću, koju će zatim prati ručno trljajući grubim četkama.
Veš mašine imamo već jako dugo, nisu ekskluziva, ali samo poređenja radi, dok je ona na to trošila čitave sate teškog rada, ja pišem, od svog hobija i uživanja stvaram plaćen posao, a posle ću samo otvoriti vratanca i izvući čak i osušenu garderobu.
Moj tata se seća, kada je on bio mali, pravili su jela od jeftinijeg, kukuruznog brašna a ručali tako što su svi sedeli na podu i kašikama jeli iz iste široke, plitke posude. Pošto je on bio dete jedinac, za njega je njegova baba spremala hleb od belog, pšeničnog brašna, kao najveću poslasticu. Kao desetogodišnjak, dok su mu roditelji ostajali da bi obrađivali zemlju, on je sa komšijama dolazio u Beograd i na Đeram pijaci prodavao paprike. Nije mu to bilo teško, uživao je da upija utiske iz velikog, glavnog grada, ali sada bi se to smatralo dečijim radom, koji je danas minimizovan.
3. Instinkt pravolinijskog kretanja
Moja prva beba je u svom prvom mesecu postala teža 1200 grama i viša (duža) velikih 5 cm. Ja sam naravno rasla ko kvasac i iznova i iznova čitala članke koji kažu da bebe u proseku u prvom mesecu porastu oko 2 cm. O, pa moje bepče napreduje iznad proseka, znači ja ipak znam šta radim (dok nemam pojma šta radim).
Ali ne lezi vraže, sledećeg meseca pedijatrijska sestra polila me je hladnom vodom saopštivši da je beba porasla samo 2.5 cm i teža 700 grama.
Pala sam u očaj. Stigao dokaz da ja stvarno nemam pojma šta radim. Eto, ne umem ni da nahranim dete pa da raste. Treba mi je oduzeti!
Dok sam tako svim članovima porodice kukumakala o tome kako beba sada odjednom nazaduje, u jednom trenutku mi je ipak proradio optimizam. Bratu sam izdeklamovala hipotezu da, ako Itana u trećem mesecu poraste 4 cm, na čemu ću ja predano da radim, eto posle 3 meseca ce dodati ukupno 11.5 cm, što je prosečno 3.83 cm mesečno i to je, recimo, blizu njenog uspeha iz prvog meseca. On je, srećom, već kod uprosečavanja izgubio strpljenje i prekinuo me rečenicom:
„Ne znam koliko će centimetra da poraste u trećem mesecu, ali da je nastavila da raste kao u prvom, za 4 godine imala bi 2.5 metra!“
Pokušavam da se setim ovog lakog primera svaki put kad instinktivno pretpostavljam da će stvari imati pravolinijski pad, pravolinijski rast, pravolinijski tok. Ne, neće. Veoma malo stvari ima zaista pravolinijsko kretanje. Raste i pada tonus mišića, raste i pada entuzijazam, raste i pada libido, raste i pada finansijski uspeh.
Mnogo su poslovica naši ljudi smislili za ovu cikličnost. Ja evo biram ovu:
„Koliko je nizbrdica, toliko je uzbrdica.“
***
Dok pišem o preostalih 7 instinkata koje imamo, možete pogledati bilo koji TED govor Hansa Roslinga. Svaki je odličan, izabrala sam nasumično!
Ostavljam vam link i do Lagunine Faktologije, kao i do Factfulness koju sam ja kupila preko Delfija.
