Nedavno sam rekla svom suprugu da veoma malo cenim sebe od pre, recimo, pre 5 godina.
On smatra da sam prestroga prema sebi i ponekad fatalistički tip, ali kad pogledam – stvarno nisam bila baš neka persona za uzor.
Recimo, imala sam pregršt slobodnog vremena. Vraćala sam se s posla oko 16:15 a odlazila na spavanje posle ponoći. Imala sam čitavih 8 sati svakog dana, koje sam trošila – kako?
Na džabalebarenje. Dokolicu. Nerad.
U svojoj egocentričnosti i razmaženosti, nije mi ni padalo napamet da se recimo ekološki osvestim i aktiviram.
Obožavam biljke, drveće i zelenilo. Mogla sam da idem negde nešto da pošumljavam. Ali zašto bih – ako mi je lakše da se izležavam?
Mogla sam da idem da se bavim nekim humanitarnim radom. Ali zašto – kad mi je lakše da samo navijam da to neki drugi ljudi rade?
Što je najgore, nisam se previše bavila ni sobom, u smislu – nisam baš mnogo kopala po sebi. Više sam se bavila negovanjem sebe i ugađanjem sebi na hedonističke načine. Sa izuzetkom posećivanja psihologa koji me je oterao posle samo 10 seansi sa obrazloženjem da je napredak evidentan i da dalje mogu sama, nisam razmišljala o nekom ličnom razvoju, o daljim edukacijama, o mogućnosti da možda promenim zanimanje nekad u budućnosti.
Ništa ja tu nisam dirala.
Prisetila sam se samo jedne stvari koju sam zaista popravila pre nego su došla deca i istresla me iz gaća. Da prostite.
Finansijsko osvešćivanje.
Kakva sam bila?
Minimum dva puta nedeljno, kao da radim nešto opštekorisno, religiozno sam odlazila u izabrani tržni centar i tamo provodila, pa, bez preterivanja, 3-4 sata. Sama. Od radnje do radnje, natenane. Dok ne ogladnim. Račun bi se ispraznio dobrano, ali neke kese bi se napunile, a važi se samo ono puno – zar ne. Trošila sam do dve plate unapred, ali pare nisu problem, ima para u bankama, ko hoće da troši.
Hiper-konzumerizam me je mleo, i ja sam bukvalno kupovala sve i u velikim količinama. Knjige, biljke, ulaznice za pozorište i bioskop, saksije, odeću, cipele, tašne, kompletnu opremu za kik-boks (koji sam trenirala mesec dana), gume za auto, svako malo novi nameštaj i dekoraciju, šminku, cveće, keramičko posuđe, električne uređaje i gedžete. Sve mi je bilo prekopotrebno i svega sam bila kolekcionar.
Jednostavno rečeno, bila sam zavisnik o trošenju novca i samo je bilo pitanje šta ćemo sledeće.
Kako sam ovo promenila?
Otrežnjenje se dogodilo na najlepšem mogućem mestu. Na jednoj stenovitoj plaži sa ovim pogledom (tada je i nastala ova fotografija).
Izležavala sam se na svom drugom moru te godine, i pričala drugarici kako ne žalim što sam nakon letovanja od samo 1200 evra za 8 dana na Siciliji, mesec dana kasnije pozajmila još 300 da dođem i ovde.
Drugarica je jedna smirena Sremica, i lepo mi je svojim otegnutim vojvođanskim glasom rekla:
„Mico, mene bi na tvom mestu bilo sramota. Ko se tako ponaša sa novcem? Šta si ti? Neka neuka žena koja ne zna da računa? Mislim da bi morala malo bolje da raspolažeš. Ja bih za more uvek dala, ali na ostale gluposti ne treba toliko da trošiš.“
Ovo je ublažena verzija njenih premudosti. Bilo je tu smirenim glasom puno prideva ovakva-onakva.
To letovanje je nastavilo da mi bude jedno od najlepših u životu, bez obzira na moje prizivanje pomračene svesti.
Vratila sam se s letovanja sa 9 bodlji morskog ježa u peti ali – prilično otrežnjena. Ispričala sam sve to više kao anegdotu mladom kolegi koji je nedavno počeo da radi i zarađivao oko 2.5 puta manje od mene.
Na kakvo sam tek tu plodno tle naišla!
Ispostavilo se da je dečko pravi ljubitelj racionalnog trošenja i sa mnogo entuzijazma počeo je da mi svakog dana otkriva poneku caku za štednju, suzdržavanje i, generalno, racionalizaciju troškova.
Naimenovala sam ga za svog mentora, našu verziju onoga kad anonimni alkoholičari imaju sponzora. Imali smo plan, ideja je bila da se ja toga držim, a da on kontroliše. I stvarno sam poštovala 3 dana, ali četvrtog sam moooorala da odem po neki rođendanski poklon, a u izlogu – one! Tommy Hilfiger sandale – platforme sa zvezdicom, na 50% popusta! Kraj je avgusta, ja imam 17 pari sandala, ali baš nijedne jedine nemaju zvezdicu, a pogledaj ti taj popust! Nema takvog popusta nikad nigde. Ako ih ne kupim sad, možda će me bogovi sandala zamrzeti, možda će usmeriti svoj bes na mene i možda će mi se sve štikle od sutra zaglavljivati u nekim šahtovima i rešetkama! Možda čak i nogu slomim na štiklama, a sa ovim platformama se to nikada ne bi dogodilo! Piiiiip, odobreno. „Izvolite, račun je u kesi pored kutije.“
Hvala.
Ulazim u kola onako pokisla i nesrećna zbog svog karaktera nule, ali lepotice su u kesi, i sve će biti u redu. Odmah sam zvala sponzora, pardon mentora da mu prijavim greh. Bolele su te 3 duge sekunde njegove tišine i prezrenja, a još više kad progovori i reče: „Šta je tu je, pričaćemo sutra.“
Celo to popodne sam razmišljala i kajala se (ali kajala bih se i da nisam kupila), i kasno u noć smislila kako ću: sandale će stajati u kutiji do navršenih 15 dana „programa“.
Ako u narednih 11 ne budem grešila, ove lutkice će mi biti nagrada za doslednost, istrajnost, karakter, ma za to što sam takva carica jedna!
Hej, i stvarno je sve baš tako bilo. Sandale su stajale u kancelariji, em kao dokaz da sam poštovala, em da me ne zovu na greh da ih obujem, i čak je i kolegi mentoru bilo žao zbog ovog mog biblijskog samokažnjavanja. Nudio je da me abolira, ali – ne. Ja sam jaka žena, ja ću izdražiti do 15. dana.
Naravno, izdržala sam te tantalove muke i rasla kao kvasac na tim lepotuškama krvavo zarađenim.
Ali, ne lezi vraže, nešto se jeste dogodilo u mom umu.
Malo sam počela da obraćam pažnju na cene, malo na izlišnost kupovine novih stvari, malo na ekološku neodrživost.
Uz odobrenje svog mentora, kupila sam knjigu Bogati otac, siromašni otac i krenula da se iščuđavam i oduševljavam (za mnogo ljudi) nekim elementarnim stvarima.
Ali meni su one bile potpuno otkrovenje.
Ruku na srce, kompletan koncept knjige u jednoj rečenici bio bi alanfordovski: ako želiš da budeš bogat, ne smeš da budeš siromašan, ali čak i za mene koja sam bila totalni finansijski nepismenjak, puna je korisnih uvida.
Ideja autora je da ne treba mi da radimo za novac nego on za nas. To je za mene u tom trenutku bio neki haj level (možda je i danas) te sam se ja držala elementarnih saveta koji mogu da mi budu korisni.
Npr. većina ljudi smatra da mora da počne da zarađuje više, da bi pokrila svoje dugove ili priuštila sebi neke stvari koje želi. Ali kad razmislite, stvarno mali broj ljudi zaista reši svoje finansijske loše navike većom zaradom. Uglavnom sa većom platom porastu „apetiti“, pa jedete u skupljim restoranima, odlazite na skuplja putovanja, kupujete skuplju garderobu. Onaj minus koji ste mislili da će pokriti veća plata, veoma često bude samo još dublji.
Moja omiljena lekcija iz ove knjige zove se Gledajte svoja posla. Toliko volim tu poruku da mi je bila i na pozadini službenog telefona i stvarno mi je mnogo poslužila u trenutku kada mi je zapravo i bila najpotrebnija.
Bilo kako bilo, malo uz knjigu, malo uz sponzora pardon mentora, uz nekoliko novih posrtanja s vremena na vreme, ali sa jasnim planom za izlaženje iz dužničkog ropstva i potrošačkog društva čiji sam ponosni član bila, zavisničkim slengom rečeno – skinula sam se. Nemam više kreditne kartice, ukinula sam minus, ne dovlačim besmislene gomile garderobe na koju odmah i zaboravim jer nije ni bila potrebna.
Ali na kilometar prepoznajem sestru-zavisnicu!
Ne držim pridike, ne solim pamet, ne zavirujem u tuđ novčanik.
U međuvremenu sam se ekološki osvestila pa samo konstatujem, više sebi u bradu, da je taj toliki tekstil veliki eko problem.
I ako me neko baš pita – preporučujem ovu knjigu.
