Legenda kaže da je moj tata pre 40 godina studirao medicinu u Nišu. Mnoge legende takođe govore da je puno Crnogoraca u to vreme studiralo u Nišu (sada su svi, čini se, u Beogradu). Sva svedočanstva potvrđuju da su crnogorski studenti po niškim domovima bili, pa, malo više bahati, a malo manje omiljeni. (ALI NE GENERALIZUJMO, ovo je više za potrebe dramatizacije).
Biće da je u narednim godinama moj tata otvoreno komunicirao svoje slabo oduševljenje Crnogorcima.
Elem, godinama kasnije, u vreme kada je on bio direktor jednog doma zdravlja, a ja imala 15 godina, dogodila se greška u laboratoriji i neki uzorci su pomešani. Srećom, nije bilo nikakvih ozbiljnih posledica, ali… on je šefici laboratorije – pa, ISTAKAO – svoje zaprepašćenje nemarom i neopreznošću. Isticanje je verovatno imalo oštar i visok ton.
Tog dana je ta šefica laboratorije, zvaćemo je Vjera Vuković, otišla svojoj kući plačući. Pitao je sin zašto plače, a ona mu je kazala da je direktor vikao na nju zbog greške u laboratoriji. Taj sin tinejdžer je odmah predložio efikasno sredstvo za umirenje majke – da se pretuče direktor.
Budući da je žena emancipovana i da zna da fizičko nasilje nije rešenje, odlučila se za drugu metodu.
Kletvu.
“Dabogda mu se ćerka udala za Crnogorca. To će mu biti dovoljna kazna.”
*
DISKLEJMER:
U ovoj priči NIJE se dogodio mobing, niko nije pretrpeo psihičko ni fizičko nasilje, šefica laboratorije je kućna prijateljica, ceo skeč je dramatizovan.
Dobro, nešto se jeste dogodilo. Jedna JA je zaista udata za Crnogorca.
Sad bi me on ispravio: Srbina iz Crne Gore.
Jeste. Potato potejto.
