Jednom davno, sa one strane ulice stanovale su devojčice, obe Milice.
Bilo je baš ovo doba godine, a dani su, ne samo nama, bili turobni, sivi i vlažni.
U vreme događaja koji opisujem, jedna od Milica spremala je pravosudni ispit, a drugu je to isto čekalo dva meseca kasnije. Za sve koji ne znaju kako izgleda spremanje pravosudnog ispita, kad Oliver Dragojević kaže „dvaput sam umra“ we really felt that.
Prvi put kad je spremala Mica,
drugi put kad sam spremala ja.
Milica koja nisam ja, zvaćemo je MicaT, iznela je predlog Milici koja sam ja – zvaćemo me MicaZ:
– Mico, nama treba mačka. Mače. Mačke upijaju stres, umiljate su, mazićemo je, biće nam super.
– Mhm… baš mačka nam treba? Ne ribica, papagaj, morsko prase?
– Ne. Baš mačka. Mačka je rešenje.
Kako sam entuzijasta po prirodi, uprkos intuiciji, amigdali i neokorteksu, koji su vrištali – NE! – prihvatila sam predlog oberučke. Ja koja nikad pre nisam ni pomazila mačku. Da se razumemo, slatke su mi sve dok se poštujemo sa distance. Ali je ovo za mene delovalo kao fantastičan izlaz iz zone komfora, ko poručen. Kažeš živećemo srećno i bez stresa? Daj odmah zovi glovo da donese mačku (tad još nije bilo glova u Srbiji).
Naravno, naša treća drugarica i jedini glas zdravog razuma u društvu, otvoreno je izražavala zabrinutost da takva odluka neće dovesti do hepienda, i apelovala da ne srljamo sa sudbonosnim potezima, jer mačke mogu da požive i do 18-20 godina.
Ni drugi ljudi iz okruženja nisu ohrabrivali ovakve nagle pokrete, i pozivali su nas da se urazumimo. Jedan ortak je slao bizarne snimke u kojima mačke nisu dobro prošle, ili njihove gazde nisu dobro prošle, sve u nadi da nas obeshrabri.
Ali nepokolebljive u uverenju da je mačka rešenje svih naših problema strpanih u pojam pravosudni ispit, uveliko smo preduzimale korake.
Mačku smo našle na nekom sajtu za udomljavanje i mnogo nam se dopala. Bio je sladak, siv i četiri meseca star mačak. Tada nismo znale da je mače staro četiri meseca razvojno reda veličine pomahnitalog predškolca (a ne četvoromesečne bebe), i u blaženom neznanju ja sam organizovala preuzimanje mačkice od njegove spasiteljke.
Petak.
Žena koja nam ga je predala stvarno je prava mačkoljupka i teška se srca rastajala od njega. Prošla sam kroz 3 kruga testiranja kod nje: opšta kultura, fizičke predispozicije i psihička stabilnost. Nakon toga imale smo i razgovor na kome mi je postavljala trik pitanja i generalno me propitivala o rešenosti da mački zavetujem svoj život. Povuci potegni, nekako mi ga je dala (dobro je da nije MicaT išla na taj test, jer je kod nje pravosudni već uzimao maha).
Dakle, to je bilo u petak predveče. Još nisam ni stigla kući, gospođa spasiteljka već je proveravala da li je mače bezbedno prijehalo u novi dom. Uverim je da jeste i da je sve u redu.
Dosta smo većale oko imena za mačora. Dilema je bila Lukijan ili Kristijan. Pobedilo je Kristijan jer je nadimak umiljatiji – dakle, Kiki it is.
Slučaj je hteo i da smo nas dve imale dogovoren izlazak u kafanu te večeri, i Kristijanov dolazak već je pravio određeni impakt na našu porodičnu organizaciju.
Da li da jedna od nas ostane sa njim kući?
A koja?
Da li će primetiti da nas nema nekoliko sati?
Koliko će ga to dodatno viktimizovati?
Jedva se nekako rešismo da odemo obe i sve vreme imajući mačku na savesti, brzo se i vratismo obe. Kristijan nas je pogledao blago prezrivo, ali delovalo je kao da može preći preko tog zanemarivanja.
Otišao je u svoje odaje (jedan minijaturni hodnik ali sa otvorenim vratima kupatila, maltene apartman) i tu proveo svoju prvu novobeogradsku noć. Ujutru je lepo doručkovao i delovao srećno.
Subota.
Subota je bila zabavna. Imali smo nekog plišanog miša okačenog na neki štap i kanap i po ceo dan bi neko mlatio time da Kiki radi svoju fiskulturu i troši svoju todlersku energiju.
Spasiteljka je zvalan opet i iskreno sam je ubedila da nema razloga za brigu, maca uživa.
A onda sam ja predveče izašla iz kuće i ostavila MicuT, Kristijana i Građansko procesno pravo same. Na dva sata. Prizor koji me je zatekao nije nešto čega se rado prisećam. Kad sam samo provirila u stan, Kristijan mi je pojurio u naručje, a Mica je nesigurno otključavala svoju sobu, i polako i sama došla do mene:
– Mico, mačka i ja ne možemo da živimo zajedno.
– Molim? Kako misliš ne možete?
– Ne možemo zato što on traži previše pažnje, a ja moram da učim i ne mogu nonstop da mlatim onim štapom. Dosadno mi je to.
– Čekajte, polako, da skinem jaknu. Kristijane, zašto ste se svađali? Mico, mačka je mala, došla je ovde juče, moraju malo da joj se slegnu utisci, ne moramo tako da presecamo sad odmah.
– Ne moramo da presečemo odmah, ali moramo u ponedeljak da je vratimo gazdarici.
– Ali mi smo joj gazdarice.
– Nismo. Ova mačka je nevaspitana, nemirna i plašim se.
– Eto ti na…
Kristijan je i subotu uveče prespavao u svom apartmanu, ali sigurna sam da je osećao da u ovom domu postaje persona non gratis.
Nedelja.
Šta reći o nedelji? Svi ukućani bili su duplo nesrećniji nego pre zasnivanja zajednice života.
MicaT sa grižom savesti ali bez odstupnice po pitanju uskraćivanja gostoprimstva Kristijanu. Što se nje tiče, mogao je da se tornja i odmah.
Kristijan koji je intuitivan i bez dileme da njegovo beše si. Bio je pojačano nervozan, i iako je naoko radosno skakutao jureći tog plišanog miša, koristio je i svaku moguću priliku da pregrize po jedan list na mom starom fikusu.
Meni je bilo najteže. S jedne strane imala sam neskrivenu emotivnu ucenu „Kristijan ili ja“, sa druge strane, predstojalo je da izdržim prezir mačkospasiteljke jer sam se ipak ispostavila nespodobnom za mačkarenje. Plus sam bila sigurna da će misliti da sam varala na testovima ličnosti podobne sa usvanje mačke.
I najgore od svega, imala sam Kristijana koji je šatro veselo skakutao oko mene, ali sam ja neprekidno strepela da će on nekako da me pljune, jer sam to i zaslužila.
Smogla sam snage da okrenem broj Kikijeve spasiteljke i u dahu izgovorila da adaptacija nije uspela i da ćemo nažalost morati da prekinemo proces. Odnosno, da ćemo vratiti Kristijana kod nje. Zvučala je kao da se oduševila što joj se on vraća, i potvrdila da će ujutru rano doći po njega.
Nas troje smo nastavili popodnevne aktivnosti u toj preko mere neprijatnoj situaciji. Mica i Kristijan gledali su se preko nišana, da ne kažem preko kandži, i mogla sam da boravim ili isključivo sa njim ili sa njom.
Te večeri pokušala sam da Kristijanu kažem da se sutra vraća tamo gde će biti srećniji. Da sam imala najbolju nameru, ali da mi je MicaT bespogovorno važna. Da može sve lagerovane granule, posipe i igračke da ponese. Ako nekad prolazi našim krajem, da može i da svrati. Strpljivo se meškoljio i čak i gledao u oči. Delovalo je kao da razume i prašta. Ali onda mu je tu postalo dosadno i – ogrebao me.
Pre nego je krenuo da spava, izgrebao je drveni stočić, oborio jednu saksiju, odgrizao bendžamina, dovršio grickanje fikusa. Treću, za sve troje besanu noć, proveo je u svom mačkastom apartmanu.
Doručak.
Iako znam da nije lepo spavao, odlično je doručkovao, a kad je mačkospasiteljka pozvonila, veselo je uskočio u transport.
Pogledao me je kratko kroz one rupice, a njegov pogled govorio je samo jedno: PU!
